уторак, 20. септембар 2011.

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

 (1862 год.)

* Велики војвода Мирко није хтио, да спјева пјесме за оне велике и жестоке бојеве, који се учинише у Бјелопавлићима од његова доласка у војску; тако и у Загарачу и у Љешанској и Ријечкој нахији зато, што је он, као главни управитељ све војске, лично војску предводио и голом сабљом у руци јуначки напријед јуриш чинио. Кад ми је ове пјесме за друге бојеве пјевао, ја га молих, да ми спјева коју пјесму и за оне бојеве, које је он лично чинио, али ми одговори ово: "Ја сам за себе не могу пјевати пјесме." Видјећи ја, да у овој књизи ни једна пјесма неће бити за те велике бојеве, напишем ову пјесму за жестоки и крвави бој на Расалиној Главици и умолим великога војводу, те ми допушти, да је приложим у ову књигу.
Н. Дучић.
На хиљаду и осме стотине
И шездесет и друге године
Азис султан диван учинио
И на диван господу скупио,
Све из реда паше и везире,
Па им 'вако султан бесједио:
"Турци браћо, паше и везири!
Има много доба и земана,
Откако смо из Азије дошли,
Два ђаурска цара погубили,
И трећега краља бугарскога:
Константина насред Цариграда,
А Лазара на пољу Косову,
Притискосмо њима оба царства
И краљевство краља бугарскога,
С Русима смо много војевали,
И на Беч смо негда ударали,
И свуда смо славу добијали;
Али знате, моја браћо Турци!
Од пространа царства Душанова,
Остала је ђаурска крајина,
А на име ломна Гора Црна,
Која нам је много јада дала
И многу нам војску погубила,
Турске мајке у црно завила;
Још је нико није похарао,
Ни под своју руку притиснуо;
Све бих јаде отсад опростио,
Но знате ли, није давно било,
На хиљаду и осме стотине
И педесет и друге године,
Наш падиша кад отправи војску
И Омера својега мушира,
Те удари на дин-душманина,
На Данила Петровића књаза,
Са стотину хиљадах Тураках?
Дочека га Петровићу књаже
И његови мрки Црногорци,
Те се ш њима клаше и ћераше
Три мјесеца од године данах,
И Омера грдна повратише,
И сву нашу војску рашћераше.
То падиши много жао бјеше
И много му јада задаваше,
Па је своју отправио војску:
На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године;
Отправио дванаест хиљадах
Све низамах бираних војниках,
А пред њима Кадри-пашу свога,
И сву Босну и Херцеговину;
Да удари ломној Гори Црној,
Не би ли је како прегазио
И ђаурску славу уништио,
Нашу браћу Турке покајао;
Дочека их Петровићу књаже
С братом својим војеводом Мирком,
Љутом змијом и дин-душманином,
И остали мрки Црногорци;
Три се дана клаше и ћераше
По Граховцу пољу маленоме,
Док Турцима мука додијала,
Оставише попете шаторе,
Међу њима убојне топове
И сву турску азну и џебану,
Утекоше главом без обзира,
Утекоше пут Клобука града:
Ками мајци, да могу утећи!
Што ћерају мрки Црногорци,
Што не лети, утећи им неће,
Што не лети, ни стићи их неће!
Од Граховца до града Клобука
Пос'јекоше Кадри-пашу млада
И ш њим војске дванаест хиљадах;
Одвезоше зелене топове
И с Тураках рухо и оружје
И сву турску азну и џебану,
То и данас на Цетињу кажу.
Наш се султан Абдул преставио
И мени је царство оставио,
На аманат, да ово осветим
Од душманске ломне Горе Црне.
Ал' ћу ове јаде осветити,
Али моје царство изгубити!"
Па дозива Омер-пашу старца,
Омер-пашу своју вјерну слугу,
Па му даде војске сто хиљадах
И даде му десет, дван'ест пашах,
Који ће му војску предводити
И вазда му у помоћи бити,
И справи га ломној Гори Црној,
Па му 'вако био бесједио:
"Чуј, Омере, моје поуздање!
Данило се скоро преставио,
Ал' је љута змаја оставио,
Љута змаја, књаза Николаја,
Након себе не грђег од себе;
Да управља ломном Гором Црном
И војује с нашом царевином,
Да поврати своју ђедовину,
Ђедовину, Иванбеговину,
Равну Босну и Херцеговину,
И питому земљу Албанију,
До Призрена, града Душанова;
А то за нас добра бити неће!
Но Омере, све моје уздање!
Води војску ломној Гори Црној,
Прегази је и огњем опали,
Женско, мушко, под сабљу окрени,
Да од врага не остаје трага;
Да ја могу мирно царовити,
Моју рају у ропству држати,
На срамоту ђаурској Јевропи!"
Кад је Омер ријеч разумио,
Смјерно се је цару поклонио,
Па се добро цару зафалио,
Црну Гору, да ће прегазити,
Николаја књаза ухватити,
И жива га у Стамбол послати;
На Цетињу кршлу оградити,
А поред ње џамију дигнути;
Но не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Омер-паша разд'јелио војску:
Једну даде Дервишу муширу
И Салику паши командиру,
Да прокрче Дугу и Голију,
Па да иду право низ Повију,
Баш у Брда у Бјелопавлиће;
Другу даде паши Салик-паши,
Да удари на Васојевиће;
Трећу даде Черкез Абди-паши,
Да он иде на Брда широка.
С Черкезом је педесет хиљадах
И сувише убојни топови
И велика азна и џебана.
Омер сједи у Скадру бијелом,
Абди-паша у Спужу крвавом.
То сачуо Петровићу књаже,
Самодржац и славни витеже,
Који но се препанути неће
Од толико силе и ордије
И цијеле турске царевине;
Већ отправља војску и војводе;
Понајприје војводу Миљана
У нахију, у Васојевиће,
Да он чека Селик-пашу млада,
И да с њиме дијели мегдана;
А отправи један дио војске
И војводу Петра Вукотића,
Милог таста с Чева поносита,
Да он чека Дервиш пашу силна
На крајини од Херцеговине;
Из друге ћеш пјесме разумјети,
Како ће се тамо дочекати
И крваве бојеве учинит'.
Него да ти за Абдију причам:
К њему справи свога милог стрица,
Баш сокола Петровића Крца,
И војводу Петра с Љуботиња
И сокола Пламенца сердара
И остале српске поглаваре,
И за њима неколико војске;
Ш њима шаље милог баба свога,
Баба свога војеводу Мирка,
Да с цијелом војском командира;
Вјешт је Мирко рату и бојевим',
Вазда боја бије и ратује
Са Турцима дивљијем вуцима;
Од њих ради јаде и покоре,
И сијече небројене главе,
Турске главе, као ситне мраве;
Од њега су Турци страх узели:
Кад га чују, грозница их тресе,
Кад га гледе, очи им блијеште!
За Мирком је пет хиљадах војске,
Турске војске педесет хиљадах;
Били су се три мјесеца данах,
Јунаци су бољи Црногорци,
С мегдана се помакнути неће,
Но се мушки кољу и ћерају,
Ђе је св'јету било на видику,
Бјелодано усред поља равна,
Не могу им наудити Турци.
С оне стране Зете воде хладне,
Црногорци, као соколови,
Ноћно хладну воду пријеђоше,
Испод Спужа војску преведоше.
Док дођоше у Коловоз тврди,
Пред њима је Петровићу Крцо
С командиром Бошковићем Бајом
И сердаром Пилетићем Јолом
И соколом Бошком капетаном;
Турски индат ту су дочекали,
Пет стотинах главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах уграбише,
И сву турску азну и џебану.
Доћераше код војводе Мирка;
Џебеану турску под'јелише,
Кад се Срби праха добавише
И турскога руха и оружја,
Тада Мирко на ноге скочио,
Па појаха претила ђогата,
А галеша у једеку вода,
И за њиме храбри Црногорци;
Они с леђах заиграше Турке,
Отидоше на Коловоз тврди,
Поградише метеризе тврде
Од Сушице докрај Црковнице:
На шанчеве побише барјаке,
Под барјаке уређена војска.
Оно виђе паша Абди-паша,
Па изведе напрема њих војску,
Међу војском тридесет топовах;
Кад се војска примакнула близу,
Запуцаше тридесет топовах
На барјаке и на барјактаре
И на храбре мрке Црногорце:
Поиграше Арнаути љути,
Што су жељни главах и оружја;
Дочекаше мрки Црногорци:
Зацикташе брешке и латинке,
Запуцаше српски џефердари,
Многи Турци мртви попадоше,
Барјаци им пусти остадоше;
Паша пушти низам у параду
И Зебеке невјерне хајдуке;
Пушке праште, а топови јече,
А кољу се млади убојници,
Не дају се лако Црногорци;
Боже драги, страшне грмљавине!
Сто путах сам у боју ходио,
Још оваког' боја крвавога,
Нит' сам чуо, нити кад видио!
Од брзога праха и олова,
Пала тама од неба до тала,
Све је бојно поље притиснула:
Од крвава Спужа до Сађавца,
Од Сушице, те до Црковнице:
Ни брат брата не може познати,
Камо ли ће Турчин Црногорца:
Коњи вриште, а јунаци пиште;
Грми, тутњи, земља се потреса!
Пролијећу коњи без јунаках,
А јунаци без својијех коњах,
Неки друже уз долину струже,
Неки виче: "Не остав' ме, друже!"
Бој се бије, нигда не престаје;
Гину Турци, гину Црногорци;
Сијеку се млади убојници;
Соколи их војевода Мирко;
Вазда јаше на коњу гаврану
У највишем боју крвавоме,
Ђе се кољу момци и јунаци,
Њему блиста сабља преко вранца,
Као муња из облака густа!
Он напријед мушки јуриш чини,
Те са сабљом у бијеле руке,
Разагони и сијече Турке
И нагони своје на јунаштво;
У томе их .ноћца застанула,
Те крвава боја раздвојила.
Од Сушице докрај Црковнице,
Ту погибе црногорске војске:
Шест стотинах љута Црногорца,
А Тураках и седам хиљадах.
Опет Срби метеризе граде,
Покрај Сука и крваве Плане,
Абди-паша заповијед даде,
Те им Турци опет ударише;
Дочекаше љути Црногорци
И Брђани на гласу јунаци,
Ту се ваздан бише и ћераше,
Соколе се храбри Црногорци,
И отимљу главе од Тураках,
Ту погибе црногорске војске,
Дв'је стотине ваљанијех другах,
Три стотине има рањениках,
Међу њима војевода Петро,
Грдне су га ране допануле,
Од којијех ни пребољет' неће!
Па су турске главе пребројили:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Што у томе боју откидоше.
Нека знате, Осмајлије Турци,
И Зебеци, невјерни хајдуци,
Што су наши храбри Црногорци!
Дуго ћете памтит' горе наше,
И у горе крваве јунаке.
А шта ћу вам дуљит' и казиват'?
Ту погибе љута Црногорца:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Три хиљаде има рањениках,
А Тураках четрдесе'т хиљадах,
Што остаде мртва на гомиле
По границам око Горе Црне,
А рањене ни бројити нећу;
А осталу војску рашћераше,
На поштење Срби остадоше.
Весели се, српска бановино!
Докле рађаш добре господаре,
Као што је књаже Николаје
И његови храбри Црногорци,
Теби нико наудити неће.

Нема коментара:

Постави коментар