Четовање Јована Лучића

(1859 год.)

Збор збориле аге од Никшићах
На бијелу ару Мушовића,
Међу собом зборе и говоре:
"Што хоћемо од живота свога?
Јер смо грдне муке допанули,
Грдне муке, а од српске руке;
Од Србина Петровића кнеза,
Он разјари младе Црногорце,
Узе нама Жупу и Грахово
И Луково крваву паланку,
Сву планину равну до Дробњаках;
Освоји ни све Рудине равне,
Тудијен се селе Црногорци,
Који нама сваке јаде граде:
Робље робе, сијеку ни главе;
Много су се Власи посилили,
Откад царску исјекоше војску
На Граховцу пољу крвавоме;
Па су пукли уз Херцеговину,
Почеше нам одметати рају,
Противу нас дизат' на оружје;
Узеше нам земље и тимаре
И из раје многе кесимаче;
Већ чујемо влашке арамбаше,
Као што је сердаре Шћепане,
Вазда стоји Гацку широкоме,
Све је збио у касабе Турке;
С друге стране војвода Илија,
Који сједи на Луково равно
На жалосне Ибричића куле,
Вазда ш њиме тридесет момаках,
Ш њима иде уз Херцеговину,
Док се с'тане с' сердаром Шћепаном,
Кад се с'тану, ту шићар дијеле;
Да је мајка родила јунака,
Да посјече сердара Шћепана,
Али змију војводу Илију,
Бисмо с миром уз Дугу ходили,
Пут Мостара и пут Сарајева."
У ријечи у које бијаху,
Ал' ево ти једно момче младо,
По имену Лучићу Јоване,
Од крваве куће Николића,
Добро му се Турци ограшише
И дивно му мјесто начинише.
Сједе Србин међу Никшићима,
Бојали му чибук напалише,
А мрку му кафу принијеше,
Онда бего Мушовићу виче:
"О Јоване, царски рајетниче!
Би ли мене нешто послушао?
Да ми издаш војводу Илију,
Ал' сокола сердара Шћепана,
Да их издаш, али посијечеш,
А давам ти турску вјеру тврду,
Ја ћу тебе добро даровати:
Насред Сливја седам агалуках,
И бијелу у Никшићу кулу,
Поред моје, а љепшу од моје;
Још ћу ти дат' ситну бурунтију,
Да не дајеш гроше ни араче,
За вијека и живота твога."
Када Јован оно разумио,
Филџан сломи, а чибук потури,
Па овако ријеч бесједио:
"Не бих изда' сердара Шћепана
Ни сокола војводу Илију
За све благо, што имају Турци."
Расрди се Мушивићу Бего,
За сабљу се руком приватио,
Одиста га и пос'јећи шћаше,
Но му була из кавеза викну:
"Арслан-беже, црна кукавице!
Шта ћеш на ар' заметати кавгу?
Па да је с ким, не би ни жалила,
Него с нашом највјернијом рајом;
Можеш њега данас изгубити,
Ма ти на ар други доћи неће,
Ни донијет' данка ни арача."
Тад се Турчин натраг повратио
И бритку је сабљу оставио.
Но да видиш Лучића Јована,
Лако иде низ бијелу кулу,
Ма се јоште боји од Тураках,
Држи обје на кумбуре руке,
Док изађе пред бијелу кулу,
До његова вранца претилога,
Па он сједе вранцу на рамена,
Па овако ријеч проговара:
"Арслан-беже од Никшићах главо!
Досад сам ти био раја права,
На вјеру те варао нијесам,
Ни посад те преварити нећу;
Задајем ти божју вјеру тврду,
Већ ме виђет' у Никшићу нећеш,
Као рају с куком и мотиком,
Него сабљом у бијеле руке,
Да сијечем кроз Никшиће Турке!"
"То слушаше Бего Мушовићу
И његово тридесет грађанах,
Заиста им мило не бијаше,
Али Јован зато не мишљаше,
Него пољем напустио врзнца,
Док у село Озриниће дође:
Озриниће на искупу нађе,
Па им поче Јован казивати,
Како су му говорили Турци,
Још овако њима проговара:
"Не шћех издат' два српска сокола
Ни се српском назвати издајом;
Но ћу б'јелу оставити кулу,
А отиђох данас у хајдуке,
Да сијечем од Никшићах Турке,
Ка' што чине мрки Црногорци;
Док погинем бићу се с Турцима.
Но је ли се придесило друга,
Ко ће са мном у чету ходити?"
Ту јунака не би ни једнога,
До момчета Милетића Јевта,
Од јуначке куће Николића;
Отидоше оба у хајдуке,
А кад Јован у планину дође,
И ту нађе три четири друга,
Ту су Срби из Херцеговине,
Које бјеху ишћерали Турци.
Са собом их Јован прихватио,
Па кад даље уз планину пође,
Али нађе голема јунака,
Арамбашу Пивљанина Вула
И код њега три четири друга;
Па се Срби тај час познадоше,
Међу собом вјеру уватише,
Да четују до Митрова дана.
Докле снијег пане на планине,
Да четују, да се не раздвају.
То трајало три, четири дана,
Док ево ти кар'ван од Никшићах,
Иде путем шеснаесет Тураках;
Дочека их Лучићу Јоване
Са његово седам, осам другах,
Свакојему посијече главу
И узе им рухо и оружје.
А шта ћу ти дуљит' и казиват'?
Од Никшићах до Гацка широка
Ту прелети Лучићу Јоване,
Често с'јече на друмове Турке!
Док најпосље, када наљегоше
У бусију дванаест Тураках,
На дванаест дебелијех коњах,
Који бјеху били у Мостару,
На Никшиће ајлук извадили,
А пред њима Адем Веризовић,
Згодан Турчин, ка' на гори вила,
Вас у срму и у чисто злато;
За појас му двије кумбурлије,
А о бедри позвекује ћорда,
А шишану носи преко крила,
Па Турцима тако проговара:
"О грађани, моја браћо драга!
Ја се бојим од Црногорацах,
Е ће нама ђе гођ ударити;
У Дуги су вазда Црногорци,
Ја се бојим Лучића Јована,
Скоро нам се Влашче одметнуло
И отишло Влашче у хајдуке."
Адем мњаше, нико не чујаше;
Оно слуша Лучићу Јоване
С побратимом Пивљанином Вулом,
Јовану се живо срце смије,
Покрај друма нареди дружину,
А он сиђе друму широкоме,
Па Адему иде у сретање;
На њега су све турске хаљине.
Адем гледа, ма га не познаје:
Мисли иде Никшић у сретање,
Докле Јован до Адема дође,
Па му пружи везену шишану
Испод гриве претилу дорату;
Кад му Турчин очи сагледао,
А под грлу везену шишану,
Тад познаде Лучића Јована;
Препаде се и утећи шћаше,
Него Јован опали шишану:
Паде Турчин у зелену траву,
А Јован му посијече главу,
Скиде с њега рухо и оружје.
Оно виђе Пивљанине Вуле,
На дружину ршум учинио,
Док хајдучке пушке запуцаше:
Јед'нак падне дванаест Тураках,
Свакојему пос'јекоше главу,
Узеше им рухо и оружје
И њихове коље седленике
И вас ајлук, што је за Никшиће;
Па сједоше об'је харамбаше,
Рече Јован Пивљанину Вулу:
"Побратиме, Пивљанине Вуле!
Ево има шест мјесецах данах
Откако смо пошли у хајдуке
Са десетак ваљанијех другах,
Колико смо откинули главах?"
Рече њему Пивљанине Вуле:
"До данас смо откинули главах:
Сто и двадес'т и више четири."
Онда Јован ријеч проговара:
"Више волим Адемову главу,
Но све турске пос'јечене главе
И његово рухо и оружје."
Па стадоше шићар дијелити,
Свакојему другу подједнако,
Старјешинство Лучићу Јовану
Све с' Адема рухо и оружје,
Које ваља кутију дукатах;
А дората коња Адемова
Дароваше Пивљанину Вулу.
Отолен се дигоше хајдуци,
Отиђоше ђе ће зимовати
У Бијелу, у племе дробњачко,
Код Кекића Јова капетана.
Тада било, сад се спомињало.