уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Мартинићима

(1862 год.)

Турска се је војска прикупила
У крваву Спужу на крајину,
А пред војском силан Омер паша,
Још су ш њиме седам, осам паша,
Има војске четрдесет хиљадах;
Међу собом зборе и говоре,
Ђе ће сјутра с војском ударити:
"Али ћемо Лугом Косовијем,
Да ми српска села попалимо?
Али ћемо на Пипере тврде,
Од вазда су крваћи јунаци,
Ал' су вазда наши предајници?
Али ћемо уз Бјелопавлиће,
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле кула Радовића?"
Онда рече Омер-паша стари:
"Слушајте ме, моји капетани!
Ходит' нећу Косовијем Лугом,
Нити ћемо на Пипере тврде,
Него ћемо уз Бјелопавлиће
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле куле Радовића,
Да ми вучје јато ископамо,
Које нам је доста јада дало;
А још Србах на искупу нема:
Војвода је на Цетињу Мирко,
А дома су љути Црногорци;
Па кад вуч'је јато ископамо,
Учинићу све, што ми је драго;
С миром ћемо уз Брда широка,
С нама боја нико чинит' неће,
Предаће се Брђани јунаци."
Превари се, кукала му мајка!
То зачула у граду Орфана,
Па излеће из бијела града
И похита преко поља равна,
Као срна од године данах,
Док у село Мартиниће дође
На оџаку војеводе Мата,
Онђе Крца Петровића нађе
И војводу Радовића Мата
И сердара Пилетића Јола
И војводу Бошковића Риста
И сердара Радовића Блажа;
Код њих има три хиљаде Србах,
Што чекају Омерову војску,
Па Орфана Крци бесједила:
"Петровићу, госпоцко кољено!
Добро сједиш, пијеш вино хладно
С војводама на високу кулу,
Но је ли ти на искупу војска
И ђе су ти љути Црногорци?
Сјутра ће ти ударити Турци"
Ту све каза, што је чула млада
Од Омера, вељега везира.
Кад је Крцо разумио гласе,
Тури руку у шпаг од доламе,
Па извади дванаест дукатах,
Дарива их Орфани ђевојци,
И овако њојзи проговара:
"Хајде збогом, лијепа ђевојко!
Имам доста за Омера војске;
Сјутра ће ми доћи Црногорци,
Ми ћемо знат' дочекати Турке."
Онда Крцо на ноге скочио,
Стаде Србин раздвајати војску:
Од Глизице изнад Мартинићах,
Ту оправи Бошковића Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
И даде му хиљаду момаках;
А војводу Бошковића Риста
Изнад села у гору зелену
И за њиме хиљаду Брђанах;
А сердара Радовића Блажа
У затвору у бијелу кулу
И за њиме шездесет момаках;
А војводу Радовића Мата
Са његово четрнаест братах
Насред села у бијелу цркву;
Собом узе Пилетић сердара
И за њиме хиљаду Пиперах,
Ш њима јунак у Жупину пође;
Докле свану, разредио војску.
Како сину на истоку сунце,
Омер паша на ноге се нађе,
И појаха претила ђогата,
Док изиде пред спушком капијом,
Онђе војску сигурану нађе,
Ш њоме пође уз Бјелопавлиће.
Боже драги, чуда великога!
Ко би стао, на војску гледао,
Ђе' Тураках четрдест хиљадах,
А Србаљах пуно три хиљаде;
Што ће рећи, што ли промислити?
Што ће јадни Срби учинити!
Мало Србах, а много Тураках;
Бог ће помоћ' и богородица!
Јунаци су бољи Црногорци,
Омер пушти силу и ордију,
Баш на село и бијелу цркву,
Докле танке пушке запуцаше,
Око цркве Турци попадоше,
А на куле многи навријеше,
А из кулах пушке запуцаше,
Поваљаше Турке на гомиле.
Ал' су Турци од боја јунаци,
Прва војска село уминула,
Ишћераше на село Глизицу,
Ту се бјеше затворило, друже,
Четрдесет добријех јунаках
У њихове двије б'јеле куле;
У Жарића и у Радовића;
На њих грдно кидисали Турци,
Мање куле ватром попалили,
А за дувар руком приватили,
Страшну уру виде пред очима:
Пучу пушке, а падају Турци.
Ово гледа Бошковићу Бајо,
Викну јунак, што му грло даје
Перјаника Рашка Радовића:
"Држ' се, Рашко, брцка перјанице!
Ја л' ћу моју главу изгубити,
Ја л' из куле тебе избавити!"
Онда Бајо загон учинио,
А за њиме хиљада момаках,
Како дође, удари на Турке;
Од њега се Турци препадоше,
Докле Турци натраг узмакоше;
Онадер се Рашко отворио
Са његово четрдесет другах,
Пос'јекоше четрдесет главах;
Пушка пуца, нигда не престаје
И топови на бијелу цркву
И на б'јеле Радовића куле.
То видио Бошковићу Ристо,
Па на Турке јуриш учинио,
За њим иде хиљада момаках;
С треће стране Никетић сердаре;
Грдно ли се поломише Турци,
Ћерају их наши крајишници,
Сијеку их и хватају живе;
Соколи их Петровићу Крцо,
Голу носи у рукама ћорду,
И нагони своје на јунаштво;
Док до Спужа доћераше Турке,
Шест стотинах главах пос'јекоше,
Још хиљаду на мртво убише,
Које Турци мртве унијеше,
Да им Срби не сијеку главе,
А Срби се натраг повратише,
Па погибшу браћу избројаше:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима војводу Мата,
Са његово четрнаест братах.
Нека гину веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско.
Петровићу, на твоје поштење!
Кад знаш тако разредити војску
И јуначки попратити Турке,
Ти не жалиш крвавити руке.

Нема коментара:

Постави коментар