уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Пресјеци у Дуги

(1862 год.)

Шетњу шета Дервиш паша силни
По равноме Пољу Гатачкоме,
Око њега многа турска војска,
Ево има по године данах
Више пута низ Дугу окрета
Са његовом силом и ордијом,
Са тајином и са коморама,
Сваки пут се поврнуо грдан:
Њему тајин отму Црногорци,
Оћерају коње и коморе
И цареве зелене топове.
Ал' Дервишу све је мало било,
Но га јуче погибија нађе
На Ништице од Петра војводе,
Од војводе и Црногорацах,
Те му многу ис'јекоше војску:
Три хиљаде и седам стотинах,
Још толико има рањенијех;
У Гацку се код Дервиша криве,
И још плачу, као мала ђеца.
Дервишу се грдно ражалило,
За три дана нн с ким не говори,
Но се срди на Петра војводу
И његову ваљану дружину.
Онда Турчин ситне књиге пише
Пут Мостара и пут Сарајева
И Травника, града бијелога;
Зове Турчин босанске балије,
И још зове младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Да му дођу Гацку широкоме,
Да намири пос'јечену војску,
Да прокрчи граду никшићкоме;
Књиге спреми и дође му војска,
Баш управо дванаест хиљадах,
А код њега двадесет хиљадах,
У све тридест и двије хиљаде;
Пак се много Турчин посилио,
Када виђе босанске балије,
И кад виђе младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Па написа лист књиге бијеле,
А шиље је Петру Вукотићу
Насред друма у Дугу крваву,
Још овако у књизи говори:
"Чуј, војводо од књажеве гарде!
Мичи ми се с друма зеленога
И уклони своје Црногорце,
Е сам силну покупио војску,
Која ћете знати попратити,
И из наше горе ишћерати,
Па те гонит' преко Горе Црне,
У сиње те море утопити,
А ето ме у прву неђељу."
А не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Када Петру таква књига дође,
Он окупља браћу Црногорце,
Па им Петар за Дервиша прича.
За Дервиша и његову војску,
Још овако њима проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Скоро смо се поклали с Турцима
На Ништице и на друга мјеста,
Ми смо свуда Турке добивали;
Ја се уздам у бога великог
И лијепи талих црногорски,
Сјутра ћемо побиједити Турке
И Дервиша натраг поћерати,
Ако ћете мене послушати."
Онда Петар уреди војнике:
С једне стране војводу Арта,
За њим спреми триста витезовах,
И војводу Баћевић Јована,
За Јованом Бањане јунаке
И сокола војводу Милоша
Са сердаром Кривокапом Крстом,
Још за њима Цуце и Рудинце;
А отправн братучеда свога,
Вукотића Станка капетана,
А за њиме мрке Озриниће;
Па војводу Матановић Ђура,
А за њиме све Ћеклиће листом,
Са војводом једно момче младо,
Момче младо, војводу Горчина
И дијете Вукан-капетана
Од Бјелица мјеста јуначкога,
И за њиме све Бјелице листом;
Па отправи Бошка капетана
И за Бошком Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Па отправи све Пјешивце листом
Са Николом, младим капетаном,
И соколом Борковићем Пеком;
И уреди Бошковићи Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
За њим једну хиљаду момаках,
Брђанина, као ватре живе,
А од њега Петра капетана
И сокола Павића сердара
И Ровчане на гласу јунаке
И војводу Бојовић-Јована
С капетаном Ђукановић Марком;
За њима су Жупљани јунаци
И Луковци, наши крајичници;
А отправи братучеда свога,
Радоњића војеводу Ива,
Да преведе за Пресјеку гарду,
Да Турцима удари озада,
То ће њима бити изненада;
Онда Петар ријеч проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Данас ће бит' боја са Турцима,
Кријући им ударити нећу,
Него јавно да их дочекамо
Под Пресјеком у пољу зеленом
На свијетле сабље и гадаре,
Па што коме бог и срећа даде!
Барјактари, дигните барјаке,
Нек' их Турци издалеко виде!"
Истом Петар уредио војску,
Ал' затутње Крстац и Голија,
Одјекује Дуга до Никшићах,
Запуцаше цареве лубарде,
Попуцују с коњах кубурлије,
А са коњах подвикују Турци:
"Чекајте нас, мрки Црногорци!"
Страшно бјеше погледати Турке,
Мало Србах, а много Тураках;
Ал' се Срби препанути неће,
Јунаци су бољи Црногорци;
Међу собом зборе и говоре,
Јунаци се један другом фале,
Колике ће посијећи главе.
Уто Дервиш на Пресјеку дође,
И угледа српске барјактаре,
Под барјаке уређену војску;
Тада Дервиш ватру оборио
Са његовом силом и ордијом
На барјаке и на барјактаре
По Пресјеки на свакоју страну;
Ал' да видиш младе Црногорце,
Те их она ватра претурила,
Хитро момци на ноге скочише,
Барјактари, као соколови,
Сви у Турке јуриш учинише:
Стоји цика танкијех пушаках,
Стоји фиска младијех момаках,
А грмљава царевих топовах;
Пушка преста, а топ одумили,
Паде тама у Пресјеку равну,
Убише се млади убојници
На свијетле сабље и гадаре,
Трзају се оштри јатагани,
Сијеку се млади убојници;
Гину Турци, гину Црногорци;
Боже драги, страшне ломјавине
По Пресјеци и око Пресјеке!
Турци вичу: "Умети Мухамед!"
Срби вичу: "За вјеру хришћанску!"
А војводе разагоне Турке
Са сабљама у бијеле руке;
Ту се ваздан клаше и ћераше,
Један другом одољет' не може,
Докле их је ноћца раздвојила.
Оста Дервиш под Пресјеку равну,
Око њега мрки Црногорци,
Доста има мртва и рањена:
Шест стотинах црногорске војске,
Што би мртва, и што би рањена,
Међу њима два добра јунака:
Војевода Милићу Горчине
Са сердаром Кривокапом Крстом,
И остали многи барјактари
И књажеви бирани јунаци.
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и двије стотине
Од Бошњаках и Херцеговацах
И низамах цара честитога,
Од турскијех башах и бимбашах;
Ту је глава Ченгић-Мухамеда
И Турчина Тоске Арсан-бега,
Што је глава над свом Тосканиом.
Збили су се уоколо Турци
Код Дервиша и око топовах,
Ма га зове Петар војевода:
"О Дервишу, царев капиџија!
Како ти је на уранку било?
Јесам ли те мушки дочекао?
Како ће ти на конаку бити?
У јад ће ти ноћца омркнути,
А на горе јутро осванути
Под Пресјеком у гору зелену!
Јер ми саде ситна књига дође
Од милога господара мога,
Да је к мени отправио гарду,
И пред гардом Новаковић Мила,
Који носи књажев алајбарјак,
Баш над гарде дванаест стотинах,
Докле сване код мене ће доћи,
Ма за тебе у јад, ако бог да!"
То Дервишу много јада даје,
Док ујутро јутро освануло,
А Турцима на зло, ако бог да!
Док стадоше пуцат' џефердари
Широкијем Пољем Никшићкијем;
Помоли се војска и барјаци
У томе се ограшише Турци.
Мисле ками, да им индат греди,
Од празнога града никшићкога;
Код Дервиша једно Туре зорно
Из Никшићах Мушовићу Бего;
Он окрену срчали дурбина,
Па Дервишу тако проговара:
"Дервиш-пашо, изгубио душу!
Као што ћеш изгубити главу
И сву твоју несрећну дружину
И топове цара честитога,
Оно није индат од Никшићах,
Но је оно црногорска војска:
То је гарда Петровића књаза;
Ја познајем Мила барјактара,
С калуђером Дучић Нићифором,
Који с' цару скоро одметнуо
И одврга' Шуму и Попово,
Од њега нам добра бити неће.
Јаше кале дебела ђогина,
Голу носи у рукама ћорду,
Те сијече и разгони Турке;
Ја познајем гарду свуколику:
У њих ти је од боја оружје,
Које но су скоро задобили
На Граховцу пољу крвавоме,
На главе им црвени шишаци,
На њима су лафи и орлови,
У злато им крила омакнута;
Него бјежи, не унио главе!
Ка' је богме ни унијет' нећеш,
Ако би те застанули овђе."
Препаде се, срамота га била,
Па утече Гацку широкоме,
А за њиме сваколика војска;
Ћерају их мрки Црногорци,
Док на Гацко ишћераше Турке,
Неке њима пос'јекоше главе,
Пак се опет натраг повратише,
На логору у Дугу крваву.
Моли бога, царев капиџија,
Е те овђе не застаде гарда
Са соколом Милом барјактаром.
Сједе Петар, ситну књигу пише,
Па је шиље своме господару,
Све му, што је и како је каже
И како је попратио Турке,
Шиље књазу два хата голема
И тридесет бриткијех сабаљах
И ордене цара честитога,
Које Турци бјеху задобили
На Русију земљу православну;
Опет Петар другу књигу пише,
Па је шиље на Гацко Дервишу
У књизи му тако бесједио:
"Јесмо ли те тако попратили?
А ја мислим, потежит' се нећеш,
Опет ходит' граду никшићкоме,
Док у Дуги сједе Црногорци;
Ја те чекам преварит' те нећу!"
То је било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!

Нема коментара:

Постави коментар