уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Пилатовцима

 (1861 год.)

Пије вино војвода Јоване,
У Бањане на високу кулу;
Код војводе триста соколовах
Од Бањанах и двије Рудине
И ваљане српске Горе Црне;
До њега су два сокола сива,
Два јунака оба подједнака:
Једно сердар Радојев Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко
И остало триста витезовах;
Сваком доста пива изобиља.
Кад су били у највише пиво,
Ал' ето ти голема јунака,
Од Рудине Алексића Вука,
Ни божју им помоћ не назива,
Сједе Вуче, поче пити вино,
А пита га сердаре Шћепане:
"Што је теби, Алексићу Вуче?
Те си нешто сјетан невесео,
А срдито пијеш вино хладно,
Још нам божју помоћ не називаш,
Ка' да нам о невјери радиш!"
Тада Вуче њему одговара:
"Зло вам пиво и горе вам било!
Из Билећа изљегоше Турци,
Хватише се нашијех планинах,
Гоне јадну сиротињу рају,
Робе, пале и сијеку главе.
Још су Турци табор учинили
На крваво село Пилатовце:
Тураках је четири хиљаде;
Но на ноге, ако бога знате!
И купите из дубине војску,
Да идемо да их дочекамо."
Онда рече војвода Јоване:
"Чујете ли ово, Црногорци?!"
Одговара сердаре Шћепане:
"Сви чујемо, војвода Јоване,
Али слушај, што ти сердар каже:
Нама више не требује војске,
Нако ово триста соколовах,
Ја знам добро Турке Херцеговце
И низаме цара од Стамбола,
Од мене су страха заузели
И од мога богом побратима,
Баш сердара Бањанина Ђока;
Ево има четири године,
Како ходам и чете проводам,
Затворио цареве градове:
Колашина, Фочу и Таслиџу
И бијела града никшићкога
И у Гацко четири касабе
И Требиња града царевога
И Клобук им у невољи цмили;
А не, онај мртви Османлија,
Да град гради, ђе га није било
У крваво мјесто Пилатовце."
Онда Шћепан на дружину викну,
А дружина на ноге скочила;
Стаде Шћепан дијелити војску:
Један дио војводи Јовану
И сердару Бањанину Ђоку;
Други дио Алексићу Вуку;
Трећи дио себи оставио.
Сердар учи Ђока и Јована,
Да се скрију у гору зелену
Да с' Турцима не замећу кавгу,
Док не сине сабља сердарева;
А научи Алексића Вука,
Да он први удари на Турке,
Па да бјежи уз гору зелену,
Да замами уз планину Турке;
Уд'риће им Шћепан испријека,
Даће њима ране без лијека.
Ка' рекоше, тако учинише:
Војсковође војску поведоше,
Логору се турском примакоше;
Први уд'ри Алексићу Вуче
На шанчеве и на чадорове.
Када њега опазише Турци,
Тргоше се из окола Турци,
Поћераше Алексића Вука
И његово стотину момаках,
Зајмише их горје уз планину
Бијући се бојем из пушаках.
То гледају два српска сердара
Са соколом војводом Јованом,
Шћепан викну, ка' да јелен рикну:
"А сад, Ђоко, богом побратиме!
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Кроз ордију да се састанемо!"
Сину Ђоко, како соко сиви,
Поред њега војвода Јоване,
А за њима стотина јунаках,
Па у Турке јуриш учинише;
С ове стране сердаре Шћепане,
А за њиме седам арамбашах
И другијех стотина јунаках,
У ордију турску ударише,
Ко ће први почет' с'јећи Турке?
Понајпрви Бањанине Ђоко,
Па остали момци и јунаци:
Стоји цика танкијех пушаках
И ломљава мачах и анџарах;
Поврну се Алексићу Вуче
И његово стотину јунаках,
Сви су снажно уд'рили на Турке.
Боже драги, чуда великога!
Ђе удари триста соколовах
Црногорца, као мрка вука
На четири хиљаде Тураках!
Пут Билећа Турке прићераше,
Три стотине главах пос'јекоше,
А рањене многе унијеше.
Али Срби добро шићарише:
Добро главах, а доста оружја,
Воде турске коње седленике
И с' Тураках чоху и кадиву.
Од српске је војске погинуло
Таман двадес'т и четири друга
И рањено шездесет момаках:
Од ранах им ништа бити неће.
Весели се, ти крајино наша,
Докле рађаш онаке јунаке,
Као што је Ђоко и Шћепане
И делија војвода Јоване!
А ви беж'те, тужне Османлије,
Пут Мисира и пут Цариграда,
И водите буле и кадуне,
Јер ће ви их Срби пограбити
Па се ш њима Срби оженити!

Нема коментара:

Постави коментар