уторак, 20. септембар 2011.

Освета Јока Јовићевића

(1858 год.)

Пошетало једно момче младо
Од ваљане српске Горе Црне,
По имену Јовићевић Јоко;
Шета момче преко Подгорице,
Онђе аге подгоричке нађе,
Пију Турци кафе и духана,
Па им момче божју помоћ зваше,
А Турци му бога прихватише,
И дивно му мјесто начинише,
Додаше му кафе и духана,
О свачему збора зађедоше,
А највише зборе за јунаштво;
Питају га подгорички Турци:
"О дијете, Јовићевић Јоко,
Ал' су бољи Турци за јунаштво,
Али ваши мрки Црногорци?"
А момче им тако одговара:
"Велим да су бољи Црногорци,
А који ми вјеровати неће
Нека пита пашу Ферик-пашу,
Што је с војском био на Граховцу
И с Кадријом пашом царевијем,
Какво му је војевање било,
И ђе оста Кадри-паша млади
Са низама дванаест хиљадах
И турскијех дванаест топовах
И остала војничка оправа;
Све је ово дошло на Цетиње
У арсенал Петровића кнеза;
А који ми неће вјеровати,
Нека пође, па ће све виђети;
Па ће онда боље вјеровати."
То Турцима врло жао било.
Ту се нагна турско момче младо,
Бицко Крњић, да га бог убије!
Он извади двије кумбурлије,
Сасу му их у прси јуначке.
Онда момче ријеч проговара:
"Да си здраво, драги господаре!
Који ћеш ме осветити брзо,
Ка' све друге Србе од Косова."
Оно рече, испаде му душа.
Тај глас брзо на Цетиње дође,
Код Данила Петровића кнеза,
То му момче врло жао било,
Па овако ријеч бесједио:
"Бог убио сваког хришћанина,
Који држи вјеру у Турчина!
Пријешло ја толико в'јекова,
Ка' се ш њима класмо и ћерасмо,
И љетос се добро поздрависмо
На Граховцу и на друга мјеста;
Хришћанске се силе све сложише,
Међу нама консуле послаше,
Али вјере није у невјере!"
Па погледа Бошка капетана
Од питома Загарча равна
И тако му ријеч проговара:
"Хајде, Бошко, Загарчу равну,
И покупи једну чету малу,
Ш њом ћеш сићи у Коловоз тврди,
Ђе су турске карауле честе,
Чекај онђе подгоричке Турке,
Ал' низаме цара од Стамбола;
Ко гођ дође покољи се ш њиме,
И освети Јовићевић Јока,
Ја ћу тебе даровати дивно."
У млађега поговора нема,
Него лати танка џефердара,
Па похита преко Горе Црне,
Докле дође Загарачу равну,
Ту находи Сима барјактара
И сокола попа Матијаша
И делију Благотића Луку,
Јунаштва му у хиљаду нема,
И са њима двјеста соколовах
Од Команах и од Загарача;
Ш њима пође у Коловоз тврди,
Покри друштво у гору зелену,
Па он чека подгоричке Турке.
Мало било, дуго не трајало,
Низ Кадрму навалише Турци,
Јест Тураках четири стотине,
Уљегоше међу Црногорце;
А погледа Бошко капетане,
На његове љуте Загарчане,
Ко ће први да заметне кавгу;
Понајпрви Симо барјактаре,
Пушком гађе, а из грла виче:
"А на главе, браћо Црногорци!"
Отсвуд танке пушке запуцаше,
Многи Турци земљи попадаше,
Црногорци јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке,
Понајпрви Благотићу Лука,
Ту двије, три посијече главе;
Запуцаше пушке од низамах,
Уби једна Благотића Луку,
Ни жива га земља не шчекала.
Бој се бије низ Коловоз тврди,
Гину Турци, гину Црногорци,
Сијеку се млади убојници;
Соколи их Бошко капетане,
Голу носи у рукама ћорду
И нагони своје на јунаштво,
Док у куле Турке затворише,
Па се Срби натраг повратише,
Те погибшу браћу избројише,
Ту дванаест на мртво нађоше,
Међу њима Благотића Луку;
А нека га, весела му душа,
Јер је живот за поштење дао!
Па стадоше бројит' турске главе:
Седамдесет и четири више,
Што турскијех главах избројише;
А не броје мртве ни рањене,
Којијема главе не с'јекоше.
Богу фала, Срби задобише!
Нека леже у Коловоз Турци,
Нек их скубу тице и лисице,
Освета је ово, потурице!

Нема коментара:

Постави коментар