Почетак буне у Дробњацима

(1855 год.)

На хиљаду и осме стотине
И педесет и пете године:
Тужни Дробњак Турци притиснули;
По Дробњаку сваке јаде раде:
Поградили карауле тврде,
На Језера више Дурмитора,
И на Превиш, село поносито;
Ту им раја предаје араче;
Измет чине све, што веле Турци,
Јер у раје неима оружја;
Више муке сносити не може!
Они мисле, нико не виђаше,
Али види Бегане сердаре,
Од Ускоках, крваве крајине,
Жао њему жалосне Дробњаке,
Које муке сносе од Тураках,
Па Ускоке браћу покупио,
Ускоцима ријеч бесједио:
"Браћо моја, узмите оружје!
Да идемо низ племе Дробњаке,
Баш Превишу селу поноситу,
Код бијеле Миланове куле,
У кули је стотина пандурах,
Сваке јаде по Дробњаку граде;
Већ су мени додијале даве
Од дробњачке сиротиње љуте;
Но с Турцима да се покољемо,
Запалимо турске карауле,
Из Дробњаках Турке ишћерамо,
Да почину јадна браћа наша,
Од зулума и од зулумћарах."
Сви Ускоци њега послушаше.
Оде Беган жалосну Дробњаку,
Докле дође код села Превиша;
Ту су једну ноћцу заноћили,
Па ујутру рано уранише;
Стаде сердар дијелити војску:
Једну даде Бајагићу Шунду
И соколу Алексићу Мирку,
Да преведу низ Превишу војску,
Под Којића ојађелу кулу;
У кули је ага Шабан-ага
И код њега су педесет других;
Па да скрију усред поља војску,
Докле сердар удари на кулу,
На бијелу Миланову кулу,
Јер су у њој педесет Тураках,
Међу њима Асан-буљукбаша,
А тврда је ојађела кула;
Па кад сердар удри на Асана,
Онда ће се Шабан отворити,
Да Асану дође у помоћи:
"Ви удрите, два сива сокола!
Пожен' те се пољем широкијем:
Па што коме бог и срећа даде!
А ја кулу оставити нећу.
Ни у кули Асан-буљукбашу,
Задајем ви божју вјеру тврду!"
То рекоше, војску раздвојише:
Оде Шундо у поље зелено,
Под Којића ојађелу кулу;
Тада сердар уд'ри на Асана
И на б'јелу Миланову кулу,
Но с' из куле Арнаути бране,
Јер се кули ништа не могаше;
Око куле бију Црногорце.
Оно виђе Бегане сердаре,
Викну сердар као соко сиви:
"Ђе сте, момци, на вас прогрмјело!
Што бијелу не узмете кулу?"
Оно чуше два добра јунака:
Од Ускоках Грдинић Стефане,
А од жупе Бојовић Милошу,
Па дрвене саони узеше;
Уз саони коше натурише,
А у коше сламу и сијено,
Поћераше пут бијеле куле:
Пучу пушке са обије стране;
Ма не мисли Грдина Стефане
Са соколом Бајовић Милошем;
У саону ватру утурише,
Те заждише сламу и сијено,
Па још боље кули примакоше,
Докле кула ватру прихватила,
Док стадоше падати угарци,
А из огња искакати Турци;
Ватају их млади Црногорци,
Свакојему пос'јекоше главу.
Дим је цио Превиш притиснуо,
Од брзога праха и олова,
И несрећне Миланове куле.
А шета се Бегане сердаре,
Јер он хода и дората вода,
Зачуди се, што се урадило:
Ђе су турске главе и оружје.
Ал' ево ти три Јелића млада,
Носе мртве од Тураках главе;
Па их пита Бегане сердаре:
"Што би, браћо, на високу кулу?
И камо ви Асан-буљукбаша
И његова глава и оружје?"
А веле му три Јелића млада:
"Ти, сердаре, од крајине главо!
Педесет смо главах откинули
И узели рухо и оружје;
А бијелу изгорјели кулу,
Не шће изаћ' из бијеле куле,
Но у ватри изгорио живу,
Под пусатом и свијем оружјем."
Шабан-ага, курвино копиле,
Бојећи се Бегана сердара
И његова великог јунаштва.
Не смје Турчин отворити кулу,
Ни Асану у помоћи доћи;
Па га зове Бегане сердаре:
"Шабан-аго, турски капетане!
Видиш дивно, што се амо ради
Од Асана, буљукбаше твога,
Шта сам јутрос њему учинно,
И сјутра ћу теби, акобогда!
Ако Превиш оставити нећеш
И Којића пребијелу кулу."
А вели му ага Шабан-ага:
"Хајде збогом, Бегане сердаре!
Ја ћу б'јелу оставити кулу,
Већ на Превиш Турци ходит' неће,
Кад их тако знадеш поздравити
С јунацима од ваше крајине."
Беган пође двору бијеломе
И одведе Ускоке јунаке.
То је било, истина је било.