(1852 год.)
Пошто Омер Босну умирио,
Равну Босну и Херцеговину
До границах близу Горе Црне,
Он ис'јече све турске главаре
Од добријех кућах и оџаках,
Још изгуби змаја најжешћега,
Али-пашу Ризван-беговића;
Зароби му два нејака сина
И оправи цару у Стамболу.
И осташе јадни Херцеговци,
Па изнова стављају главаре
Од жалосних кућах и оџаках;
Пак се стали у Мостару граду,
Пију Турци кафе и духана
И жестоке мостарске ракије,
О свачему зборе и говоре,
А највише око Горе Црне,
За јунаке, мрке Црногорце,
Уто дође једно момче младо
По имену Ченгићу Дед-ага,
Па Турцима турски селам зваше,
А Турци му селам прифатише
И дивно му мјесто начинише;
Сједе Дедо међу поглавице,
Бритку сабљу држи преко крила;
Па му дају кафе и духана.
Поче им се туговати Дедо
На ваљану српску Гору Црну,
Да он више живоват' не може
Од Србаља од те Горе Црне,
Од сокола протопопа Луке
И сокола сердара Шћепана:
"Вазда иду по Херцеговини,
Робе, пале и сијеку главе;
Све су збили у касабе Турке,
Већ ми, Турци, живљет' не можемо!"
Аге муче, ништа не говоре,
Док подоцкан једно Туре зорно,
Арнаутин беже, Ђулек беже:
"Ај, да би ме не родила мајка,
Већ кобила, која ата рађа!
Ако сјутра уранити нећу,
Баш са моје хиљаду момаках,
Па изаћи на Гацко широко
Под Ченгића пребијелу кулу;
Ту ћу једну ноћцу преноћити,
Па отолен рано уранити,
Обрнути низ Дугу крваву
Докле сидем граду никшићкоме;
Ниже града насред поља равна,
Бијеле ћу попети шаторе,
А на граду ставити барјаке,
А упалит' зелене лубарде,
Нек' се мене страше Црногорци;
А отлен ћу ситне књиге писат'
По свој Босни и Херцеговини
На цареве аге и бегове,
Да покупе Бошњаке јунаке,
И крваве љуте Херцеговце:
Биће војске тридесет хиљадах,
Да похарам ломну Гору Црну
И запалим на Цетињу цркву;
Остала је земља без главарах;
Владика се Петар преставио,
Кнез Данило поша' у Русију;
Учинићу све, што ми је драго,
А који ми по тефтер не дође,
Мојом ћу му сабљом посјећ' главу!"
Ал' му вели Ченгићу Дед-ага:
"Арнауте, беже Ђулек-беже!
Ја знам да си царев капиџија,
Јеси л' изам од цара узео?
И је ли ти више дао војске,
Нако Босну и Херцеговину?
Хоће ли ни помоћ' Арбанија?
Хоће ли доћ' из Стамбола војска,
Из Стамбола и из Анадола
И Мисира, мјеста питомога?
Јер ако та војска доћи неће,
Немаш рашта водит' Херцеговце
И Бошњаке, мртве потурице,
На ђаурску ђецу Црногорце."
Тада Ђулек њему одговара:
"Мучи, Дедо, курвино копиле!
Како су те Власи уплашили,
Откад су ти баба изгубили,
Што ће мени Арнаути љути,
И што ће ми од Стамбола Турци,
И што ће ми Турци Анадолци?
Што ли ће ми војска из Мисира,
Кад ћу повест' тридесет хиљадах,
Од све Босне и Херцеговине?
А у јадну малу Гору Црну
Нема више нег' десет хиљадах;
Нас ће бити по три на једнога;
Још немају праха ни олова,.
А ми силну имамо џебану
И цареву хазну и заиру."
У млађега поговора нема.
Отолен се Турци подигоше,
Ђулек узе два хата крилата,
Дора јаше, а ђогата води,
И четири буле у кавезу;
За њим иде хиљада коњиках;
Изађоше Гацку широкоме,
Испод куле Ченгића Дед-аге;
Ту је турска починула војска,
А на кули силан Ђулек-бего
И његове буле све четири;
Ту ноћили, и дивно им било,
Па ујутру рано уранише,
Обрнуше низ Дугу крваву;
Угледа их протопопе Лука,
Ш њим је друга четири стотине,
Па Шћепана зове побратима:
"А, Шћепане, мој сиви соколе!
Ево среће, а ево Тураках!
Запанимо око друма пута,
Око друма пореди дружину,
Запријети другу свакојему,
Да се не би који преварио,
Ни на Турке срце преграбио,
Да опали свога џефердара,
Да ни даље не поплаше Турке;
Е су брзи на хатове Турци,
Утећ'ће ни Гацку широкоме;
Док не чују твога џефердара,
Али моју везену шишану."
Скочи Шћепан, као соко сиви,
Око друма бусије пореди,
А он сједе насред друма пута,
Па Ђулека чека на дорина,
Још дружини тако проговара:
"Немој који пушку истурити,
Док чујете мога џефердара
И попову везену шишану;
Ми смо оба један до другога."
Црногорци њега послушаше.
Утолико Турци нагазише;
Гађе Шћепан бега Ђулек-бега,
Но Ђулеку добра срећа бјеше,
Те га танка пушка не погоди,
Но код њега Омера синовца;
Паде Турчин у зелену траву,
А Шћепан му осијече главу,
Пуче пушка протопопа Луке
И погоди оџу из Мостара,
Поп Лука му уграбио главу;
Зацикташе бистри џефердари
Око друма са обије стране,
А подвикну сердаре Шћепане,
Он подвикну, ка' да пије вино:
"А на главе, браћо Црногорци!"
Ту поп Лука разагони Турке,
Као курјак у планини овце:
Ту им триста глава посјекоше,
А остали натраг утекоше:
А сам Ђулек оста на дорату,
Голу држи у рукама ћорду,
Око себе с'јече Црногорце;
Жа' му бјеше буле оставити,
Да у српске не упану руке,
Но га љута гуја опазила,
Баш од Цуцах Мика Вуковићу,
На Турчина јуриш учинио
С голим ножем у бијеле руке;
На сабљу га Турчин дочекива,
Махнули су по два по три пута,
Но га Турчин сабљом ошинуо
По капици и по перјаници,
На образ му даде рану грдну.
Онда Мика ријеч бесједио:
"Давор капо, не остала пуста!
Мислио сам, да си на јунака
И још моје златне перјанице,
Које но сам на крв задобио!"
Махну боље, примаче се ближе:
Пос'јече му иза сабље руку;
Другом махну, посјече му главу;
Уграби му коња и оружје
И зароби буле све четири;
На томе су боја раздвојили.
Арамбаше војску окупише,
Па погибшу браћу избројише:
Четрдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше:
А турскијех главах три стотине,
Међу њима Ђулекова глава
И четири буле заробљене;
То је грђе свој турској крајини,
Но њихове пос'јечене главе!
Арамбаше буле прифатише,
Па их пита протопопе Лука:
"Сад шта ћете, буле Ђулекове!
Али ћете са мном Гори Црној?
Ал' ћете се натраг повратити
До Ченгића пребијеле куле,
Е ћу ви дат' добре пратиоце?
Нос' те ваше рухо свеколико
И на грлу ђердане од злата;
Јер адета у Србина нема,
Ко би турску булу заробио,
Србин зулум учинит' јој неће,
Нити ће јој образ оштетити."
Заплакаше буле све четири,
Па овако ријеч бесјеђаху:
"Бе аферим, српски арамбашо!
Баш су такви поштени јунаци,
Што на мејдан добивају главе!
Бог ти дао срећу у јунаштву,
Кад си нама живот поклонио
И кад си ни образ сачувао!
Ходићемо Гацку широкоме."
Тад' им попе пратиоце даје,
Оправи их Гацку широкоме
До Ченгића пребијеле куле.
Онђе стоје Турци кукајући,
Отиђоше Срби пјевајући:
Носе турске ћурке и саруке;
Носе турско свијетло оружје;
Турске главе на стржево коље,
Међу њима Ђулекова глава
По границах на стржево коље.
Ето сада, Арнауте љути!
Пиши књиге и зови Бошњаке
И ваљане твоје Херцеговце,
Да похараш с њима Гору Црну.
То је било, истина је било.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!
Пошто Омер Босну умирио,
Равну Босну и Херцеговину
До границах близу Горе Црне,
Он ис'јече све турске главаре
Од добријех кућах и оџаках,
Још изгуби змаја најжешћега,
Али-пашу Ризван-беговића;
Зароби му два нејака сина
И оправи цару у Стамболу.
И осташе јадни Херцеговци,
Па изнова стављају главаре
Од жалосних кућах и оџаках;
Пак се стали у Мостару граду,
Пију Турци кафе и духана
И жестоке мостарске ракије,
О свачему зборе и говоре,
А највише око Горе Црне,
За јунаке, мрке Црногорце,
Уто дође једно момче младо
По имену Ченгићу Дед-ага,
Па Турцима турски селам зваше,
А Турци му селам прифатише
И дивно му мјесто начинише;
Сједе Дедо међу поглавице,
Бритку сабљу држи преко крила;
Па му дају кафе и духана.
Поче им се туговати Дедо
На ваљану српску Гору Црну,
Да он више живоват' не може
Од Србаља од те Горе Црне,
Од сокола протопопа Луке
И сокола сердара Шћепана:
"Вазда иду по Херцеговини,
Робе, пале и сијеку главе;
Све су збили у касабе Турке,
Већ ми, Турци, живљет' не можемо!"
Аге муче, ништа не говоре,
Док подоцкан једно Туре зорно,
Арнаутин беже, Ђулек беже:
"Ај, да би ме не родила мајка,
Већ кобила, која ата рађа!
Ако сјутра уранити нећу,
Баш са моје хиљаду момаках,
Па изаћи на Гацко широко
Под Ченгића пребијелу кулу;
Ту ћу једну ноћцу преноћити,
Па отолен рано уранити,
Обрнути низ Дугу крваву
Докле сидем граду никшићкоме;
Ниже града насред поља равна,
Бијеле ћу попети шаторе,
А на граду ставити барјаке,
А упалит' зелене лубарде,
Нек' се мене страше Црногорци;
А отлен ћу ситне књиге писат'
По свој Босни и Херцеговини
На цареве аге и бегове,
Да покупе Бошњаке јунаке,
И крваве љуте Херцеговце:
Биће војске тридесет хиљадах,
Да похарам ломну Гору Црну
И запалим на Цетињу цркву;
Остала је земља без главарах;
Владика се Петар преставио,
Кнез Данило поша' у Русију;
Учинићу све, што ми је драго,
А који ми по тефтер не дође,
Мојом ћу му сабљом посјећ' главу!"
Ал' му вели Ченгићу Дед-ага:
"Арнауте, беже Ђулек-беже!
Ја знам да си царев капиџија,
Јеси л' изам од цара узео?
И је ли ти више дао војске,
Нако Босну и Херцеговину?
Хоће ли ни помоћ' Арбанија?
Хоће ли доћ' из Стамбола војска,
Из Стамбола и из Анадола
И Мисира, мјеста питомога?
Јер ако та војска доћи неће,
Немаш рашта водит' Херцеговце
И Бошњаке, мртве потурице,
На ђаурску ђецу Црногорце."
Тада Ђулек њему одговара:
"Мучи, Дедо, курвино копиле!
Како су те Власи уплашили,
Откад су ти баба изгубили,
Што ће мени Арнаути љути,
И што ће ми од Стамбола Турци,
И што ће ми Турци Анадолци?
Што ли ће ми војска из Мисира,
Кад ћу повест' тридесет хиљадах,
Од све Босне и Херцеговине?
А у јадну малу Гору Црну
Нема више нег' десет хиљадах;
Нас ће бити по три на једнога;
Још немају праха ни олова,.
А ми силну имамо џебану
И цареву хазну и заиру."
У млађега поговора нема.
Отолен се Турци подигоше,
Ђулек узе два хата крилата,
Дора јаше, а ђогата води,
И четири буле у кавезу;
За њим иде хиљада коњиках;
Изађоше Гацку широкоме,
Испод куле Ченгића Дед-аге;
Ту је турска починула војска,
А на кули силан Ђулек-бего
И његове буле све четири;
Ту ноћили, и дивно им било,
Па ујутру рано уранише,
Обрнуше низ Дугу крваву;
Угледа их протопопе Лука,
Ш њим је друга четири стотине,
Па Шћепана зове побратима:
"А, Шћепане, мој сиви соколе!
Ево среће, а ево Тураках!
Запанимо око друма пута,
Око друма пореди дружину,
Запријети другу свакојему,
Да се не би који преварио,
Ни на Турке срце преграбио,
Да опали свога џефердара,
Да ни даље не поплаше Турке;
Е су брзи на хатове Турци,
Утећ'ће ни Гацку широкоме;
Док не чују твога џефердара,
Али моју везену шишану."
Скочи Шћепан, као соко сиви,
Око друма бусије пореди,
А он сједе насред друма пута,
Па Ђулека чека на дорина,
Још дружини тако проговара:
"Немој који пушку истурити,
Док чујете мога џефердара
И попову везену шишану;
Ми смо оба један до другога."
Црногорци њега послушаше.
Утолико Турци нагазише;
Гађе Шћепан бега Ђулек-бега,
Но Ђулеку добра срећа бјеше,
Те га танка пушка не погоди,
Но код њега Омера синовца;
Паде Турчин у зелену траву,
А Шћепан му осијече главу,
Пуче пушка протопопа Луке
И погоди оџу из Мостара,
Поп Лука му уграбио главу;
Зацикташе бистри џефердари
Око друма са обије стране,
А подвикну сердаре Шћепане,
Он подвикну, ка' да пије вино:
"А на главе, браћо Црногорци!"
Ту поп Лука разагони Турке,
Као курјак у планини овце:
Ту им триста глава посјекоше,
А остали натраг утекоше:
А сам Ђулек оста на дорату,
Голу држи у рукама ћорду,
Око себе с'јече Црногорце;
Жа' му бјеше буле оставити,
Да у српске не упану руке,
Но га љута гуја опазила,
Баш од Цуцах Мика Вуковићу,
На Турчина јуриш учинио
С голим ножем у бијеле руке;
На сабљу га Турчин дочекива,
Махнули су по два по три пута,
Но га Турчин сабљом ошинуо
По капици и по перјаници,
На образ му даде рану грдну.
Онда Мика ријеч бесједио:
"Давор капо, не остала пуста!
Мислио сам, да си на јунака
И још моје златне перјанице,
Које но сам на крв задобио!"
Махну боље, примаче се ближе:
Пос'јече му иза сабље руку;
Другом махну, посјече му главу;
Уграби му коња и оружје
И зароби буле све четири;
На томе су боја раздвојили.
Арамбаше војску окупише,
Па погибшу браћу избројише:
Четрдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше:
А турскијех главах три стотине,
Међу њима Ђулекова глава
И четири буле заробљене;
То је грђе свој турској крајини,
Но њихове пос'јечене главе!
Арамбаше буле прифатише,
Па их пита протопопе Лука:
"Сад шта ћете, буле Ђулекове!
Али ћете са мном Гори Црној?
Ал' ћете се натраг повратити
До Ченгића пребијеле куле,
Е ћу ви дат' добре пратиоце?
Нос' те ваше рухо свеколико
И на грлу ђердане од злата;
Јер адета у Србина нема,
Ко би турску булу заробио,
Србин зулум учинит' јој неће,
Нити ће јој образ оштетити."
Заплакаше буле све четири,
Па овако ријеч бесјеђаху:
"Бе аферим, српски арамбашо!
Баш су такви поштени јунаци,
Што на мејдан добивају главе!
Бог ти дао срећу у јунаштву,
Кад си нама живот поклонио
И кад си ни образ сачувао!
Ходићемо Гацку широкоме."
Тад' им попе пратиоце даје,
Оправи их Гацку широкоме
До Ченгића пребијеле куле.
Онђе стоје Турци кукајући,
Отиђоше Срби пјевајући:
Носе турске ћурке и саруке;
Носе турско свијетло оружје;
Турске главе на стржево коље,
Међу њима Ђулекова глава
По границах на стржево коље.
Ето сада, Арнауте љути!
Пиши књиге и зови Бошњаке
И ваљане твоје Херцеговце,
Да похараш с њима Гору Црну.
То је било, истина је било.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!
Нема коментара:
Постави коментар